Đura Jakšić – Put u Gornjak

/Đura Jakšić – Put u Gornjak
Đura Jakšić – Put u Gornjak2018-06-06T09:36:06+00:00

Put u Gornjak

Od Velikog Sela do samoga Ždrela
ko da j’ vila neka ćilim razastrela
od zelene trave i svakake šare,
da sebi domami umorne bećare;
pa dokle ti vila lakog sanka bira,
hlađan potok slabe noge ti ispira,
vetrovi ti tihi lepi miris daju,
zaslađene hrane gorkom uzdisaju…
Sa dalekog puta umoran sam seo,
ne bi l’ sanka našo, setan, neveseo.
Povilo se cveće, polegla je trava,
ali mene sanak davno izbegava!
Sila se je misli vrzlo po pameti…
Mnogo li sam strado, kad se srce seti:
Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče!

Meni noćca lako nikad ne proteče…
U mislima, tako, uzdahno sam jako,
a suze su tekle niz obraz polako:
od grudi se mojih večan oganj stvori,
da u njima duša pre roka izgori!
Po golemom svetu mlađan se potucam –
što Gromovnik nisam, da na sudbu pucam?…
Sve što mi je bilo nedrago i drago
ostavljat sam moro ravno, podjednako!
Pa gde sad počivam?… O, da divna mesta!
Lepša nikad nije s uresom nevesta!
Izvezeno cvećem, okićeno goram’ –
ja i ovo mesto ostaviti moram!

Eno, već se kriju sjajni sunca zraci,
ka zapadu zlatni putuju oblaci:
torbicu sam svezo, opanak pritego,
i ja bih sa suncem nekud dalje bego;
ali jedno srce, drugo sudba želi:
ja po sudbi moram, što ona prideli.
Vidiš ono stenje što se nebu penje?
To je volja sudbe… gorko prideljenje!…

Ko bolanog nada, nebu podignuta,
podiže se gora od kamena ljuta,
bonu diže glavu, a kolenom kleca,
kamenito srce Mlava joj proseca:
zajazit se ne da, mumla, ječi, stenje,
i u moći teškoj proždire kamenje;
na nju, grešnu, sunce nikada ne sija
samo grom je, mraznu, sa hukom probija,
plamenita munja opali joj lica,
da većma potamni, sramna prokletnica!
U nečistom nedru večnu kletvu skriva,
zato glegde grmi i nemo počiva:
blagoslov je proklo srpski care Lazo –
kako bi joj i bog milosti ukazo!?…
Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi.
Ali kuda, kuda? – Kud sam oro hodi.
Poviše oblaka, i od neba više,
jer umesto neba, pust se kamen diže…
Ne čuje se tica, bas nikakva glasa,
do večite huke bezbožnih talasa…
Ne znam dalje staze, ni znam daljeg puta,
u ‘vakoj se gori najlakše zaluta;
oslabele noge dalje ne možedu,
a i kud ću dalje… dalju tražit bedu?…

Iznemoglo telo survalo se dole
pored neke puste razvaline gole.
Tvrdinja je bila nekad ovo stara,
čuvala je verno svoga gospodara,
a danaske šta je razvalina ova?…
Postala je gnezdo surijeh orlova!…
Slušala je negda bojnih truba zvuke,
šta danaske sluša?… Međede i vuke!
Silena je vojska ovde stanovala –
namesto je vojske mahovina pala!
Pod mahovom leže stare slave znaci,
oružije svetlo, konji i junaci…
Sve tu mirno leži, pod stenom strahote,
iz prašine njine gušteri se kote…
Na njoj danas sedim i daljinu gledim:
valjda gdegod bliže miran krov se diže,
ili dobar pastir stadu sledi belom?…
Al’ ništa ne beše u okolu celom!
Kao da je kamen u ljutini puko
i u pukot svoju sve živo povuko!…

Al’ šta se zabele u gorskome mraku?
To je bela kula na crkvi Gornjaku!
Raširila krila labudova bela,
beloću je snega na sebe uzela;
krst se na njoj blista, suncu odgovara
i po hladnoj steni zlatne pruge šara.
Jedno se je zvono s bele kule čulo,
u mome je srcu triput odjeknulo;
zapojaše tiho kaluđeri sveti…
Možete l’ me, noge, bar donde poneti?
Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata,
primiće me u dvor, strana, nepoznata;
odmor ce mi dati, to mi samo treba,
a blagoslov na nas bog šalje sa neba!…